Символ сурбите

Ознаке

ЛеЗ 0002850

 

Утицај символа на човека је неоспоран, како у доба древних цивилизација тако и данас, јер они заузимају место у свим сегментима људског живота, а да човек тога често није ни свестан. Отуда, Конфучије сасвим одређено каже:  знаци и символи владају светом, а не реч и закон. Још је мање познато, да симболи имају своју хијерархију у којој је један пре свих  без преседана, а то је круг с тачком у средини.

Символ сурбите представљен тачком у кругу

Овај символ постоји у асирском и келтском предању а Маје су њиме представљале своје врхунско божанство Хунаб-ку, бога средишта земљиног крста, који је из мирног средишта управљао светом. Његово име се изводи од аријског или архаично српског ку-нāб’и, пупак Земље или благо бога Обиља. Једно од имена овог старог српског бога је ариј. сáрва, име бога Нава (= сарпá) по коме је настало име за народ Сарба, као и асирско „шарпаниту“,  Сербона, име жене Мардукове у значењу „Господарица Срба“. Како божанско и народно име сáрвакао придев значи  јак, моћан, цео, потпун, с пуним  правом можемо први симбол назвати „сурбита“, ариј. сáрва-т, целина, потпуност, тоталитет, укупност. Духовни појам сурбите је по дефиницији запремина поља дејства, а сурбитална тачка производ пресека (дејства) супротних сила математички представљена координантним почетком.

Назив „сурбита“ је семантички потпуно оправдан, јер је име мајанског бога Хунаб-ку истоветно мисирском (египатском) називу  хау-наби, што је име за античке Србе, а односи се на Пелазге и Пелаг (Деретић) за који Малерш каже да је био центар тадашњег света на Хелму, где је био пупак Земље, што налази потврде код античких писаца као и српском предању о сохи небеској. Мисирци су ову реч такође употребљавали за Крићане, а пребивалиште Хаунаба је била  Ракодија (Лесандрија). Интересентно је напоменути, да је „хау-наби“ име за космичке летилице из времена немачког националсоцијализма, које су на себи обавезно носиле симбол српског Часног крста!

Иако је сурбита графички представљена дводимензионално, овај древни симбол који потиче још из преевалног космичког периода, недвосмислено се увек односи на тродимензионалност, која стоји у везиуниверезалног космичког закона  холограма. Једно је изнад сваке супротности, које у свом потенцијалу садржи идеју бескарајно великог простора, па је зато макро пример сурбиталне тачке, нулта тачка револуције (пролећна равнодневица) која представља крај постојећег и почетак новог годишњег циклуса. Тачка у средини односи се на извор (рог), док круг представља орбиту, односно максимални домет тог дејства после чега не допиру било какве активности  изворишта.

Многи сматрају да круг са тачком у средини, представља сунчев симбол, што је само делимично тачно, а те приче су настале под утицајем мистификације тајних организација и утицаја езотеричног хришћанства у којем је подразумеван као Апсолут или Логос (космички Христос), представљен са светом ауром или нимбусом. У Кабали представља витално (животно) краљевство, тј. корен који ствара све законе природе и космоса, све што постоји. Међутим, ни једна од њих не открива тајни назив овог симбола нити његово право значење.

Сурбита се увек односи на живот са својим извориштем. Универзум је потопљен у океан основе живота и све што се манифестује чини принципом холограмског закона, на начелу хенотеизма у коме један Бог има безброј облика. Било какво испољење настаје појавом „рога“ тј. изворишне тачке, ширећи своју манифестацију до одређеног сегмента и стварања сурбите. Тако,  свето дрво Запис и литијски круг, заједно чине сурбиту коју одређује троструки ретроградни опход крстоноша или литије. Запис је у овом случају аналоган тачки, док литијски круг означава границу дејства које дрво треба да пружи.

Аналогно томе, пинеална жлезда код човека је сурбитална тачка и означава извориште, односно контакт с извориштем док је лобања саобразна кругу.

  Пинеална жлезда

Да би се разумеле планетарне сурбите, треба прихватити чињеницу да су планете шупље и да свака унутар себе крије централно унутрашње Сунце. За разлику од планета, где је унутрашње сунце аналогно тачки у кругу, а максималан утицај гравитационог и електромагнетног поља планете са централним унутрашњим Сунцем чини сурбиту, звезде представљају тачку активног космичког изворишта, што значи да је звезда аналогна тачки која са звезданим системом чини сурбиту. Није онда за чуђење, што су  у српском предању звезде на небу душе људске а душа ћерка Неба.

Семантика српског имена стоји  у директној вези с извориштем преко пинеалне жлезде, па се не треба чудити ни веровању у Срба да су божија деца, о чему сведоче несрпски народи у античко време. С друге стране, то је више него довољан разлог за ирационалан однос према Србима и њихову сатанизацију. Ипак, у целој причи суштинска остаје чињеница, да захваљујући сурбити и сурбиталној тачки, све што постоји  буде међусобно повезано.

Александар Ђ. Манојловић (приредио Слободан М. Филиповић)

 

Тајна првог символа.

PRVI VAMPIR SRBIN

Ознаке

ЛеЗ 0002841

Foto-ilustracija: Wikipedia/Bin im Garten, kuler.teen385.com

Neki veruju u njih, drugi smatraju da je njihovo postojanje budalaština. A postoje i oni koji se svađaju ko je bio prvi srpski vampir.

Istorija o srpskim vampirima zadržava se uglavnom na Savi Savanoviću i Petru Blagojević, a voljom jednog Irca, slavu preuzima komšija, knez Cepeš. Sve dok se nije urušila vodenica u Zarožju.

Reporter Dejvid Ono iz SAD krenuo je u potragu za vampirima i stigao u Srbiju. Kako kaže u svom dokumentarcu “Vampires are real: David Ono journeys to Serbia to find real story”, Rumunija ubire slavu na vampirima, a u stvari je prvi zvanični vampir sahranjen u Kisiljevu.

Dok je kod većine naroda ukorenjeno mišljenje da je Sava Savanović prvi srpski vampir, o Petru Blagojeviću kao prvom srpskom vampiru postoji više dokaza.

Ovo je priča o dva najpoznatija srpska vampira.

Austrijska štampa prenela je 1725. godine izveštaj u kome se sasvim ozbiljno govori o postojanju vampira u Srbiji.

– Ej, Savo Savanoviću, devedeset godina vampiruješ, i ne osta bez večere kao večeras – tom rečenicom, iz pripovetke „Posle devedeset godina”, okončao je u gluvo doba noći karijeru najpoznatiji srpski vampir.

Pošto se odao imenom, meštani Zarožja su pronašli Savanovićev grob i smirili ga – glogovim kocem. Literarna i docnija TV slava (Leptirica, RTS, 1973) učinili su, ipak, da Sava Savanović postane poznat kao „prvi srpski vampir” – od Glišićeve novele pa sve do onomad kada se, urušila vodenica u kojoj je nekada „ordinirao”.

Foto: http://www.zarozje.com

Mediji, i domaći i strani, pohrlili su u Zarožje pošto su meštani vešto proturili vest da Sava Savanović traži novo stanište.

Milovan Glišić je Savanovića sveo samo na leptira koji plaši decu, ali turističke ambicije dovitljivih seljana Zarožja učinile su svoje. Stvar sa vampirima u Srbiji, međutim, nekada nije baš bila za šalu.

– Selo Kisiljevo kod Požarevca, kao i većina srpskih sela, vremenom je prilično opustelo, mnogo je zatvorenih kuća koje deluju avetinjski: nigde ni prozora ni vrata, krovovi propali, počupane čak i električne instalacije – zabeležio je Glas javnosti.

Broj stanovnika se u poslednjih desetak godina takođe se drastično smanjio, a oni koji su ostali, sećaju se priča svojih predaka o prvom srpskom vampiru Petru Blagojeviću, koji je harao ovim mestom početkom 18. veka, ali mu je medijsku slavu preoteo Sava Savanović iz Zarožja.

Pretraga pak pokazuje da je u austrijskim izvorima Petar Blagojević  zabeležen kao seljak iz Srbije, za kojeg se vezuje legenda da je posle smrti postao vampir.

Navodi se da je živeo je u 18. veku u selu Kisiljevo, u severnijem delu centralne Srbije, koja je tada bila deo austrijskog carstva (od 1718. do 1739).

Foto: Politikin zabavnik / Petar Milatović

Nakon smrti Petra Blagojevića, ljudi u ovom kraju počeli su posle kratke i misteriozne bolesti da umiru. Nastala je sumnja da se Petar povampirio.

Na samrtnoj postelji mnogi su tvrdili da im se umrli Blagojević u noći ukazivao i da ih je davio. Izveštaj austrijskog službenika Frombalda, objavljen je u bečkim novinama “Wienerisches Diarium”.

Njegova supruga je pobegla neposredno posle tih čudnih zbivanja, rekavši da joj je u snu došao mrtav muž tražeći svoje opanke. Najzad, dva meseca po ukopu, u junu 1725. godine, otvoren je Blagojevićev grob, telo mu navodno nije trulilo, a na usnama je imao svežu krv.

Reprint: Wienerisches Diarium

Meštani su proboli kolac kroz njegovo telo i spalili ga. Odgovorni službenik austrijske uprave bio je protiv toga, ali je pristao zbog velikog straha koji je vladao među stanovništvom.

Izveštaj Frombalda, carskog načelnika Gradištanske oblasti, objavljen je potom u bečkom časopisu Wienerisches Diarium i spada u prva pominjanja vampirizma u Evropi i svetu.

Prema rečima zvonara crkve u Kisiljevi Borislava Dragojevića, posle Perine smrti austrijska vojna uprava poslala je komisiju da ispita da li vampiri u Srbiji postoje i da li se razvila epidemija vampira.

– Otvarali su grobove ljudi za koje se pričalo da su se povampirili. Austrijski komesari su naredili spaljivanje svih leševa koji su delovali živo, a od tada u selu postoji kletva: “Dabogda te Pera posetio” – rekao je Dragojević novinarima.

Pored Blagojevića, austrijski izvori, iz tog vremena – baš nekako oko 1825, pominju i još jednog Srbina neobičnog imena Arnold Paol . Biće, ipak, da je kod austrijskih činovnika tog vremena važilo pravilo: piši nemački da te ceo svet razume, pa je Pavle, po nadimku „Arnaut” postao Paole.

Pavle, hajduk i vojnik najamnik, kazuju bečki izvori, imao je bliski susret sa vampirom u Grčkoj, odakle je i doneo zarazu.

On je, navodno, ubio vampira ali se posle toga osećao loše i ubrzo je umro u selu pokraj Svilajnca, posle čega su krenuli napadi vampira u tom kraju. Pavle je doživeo Petrovu sudbinu – telo mu ekshumirano (od strane vlasti) i probodeno glogovim kocem, a carski činovnici su sve to pedantno zabeležili i prosledili u, kako se tada govorilo, Vienu.

Reprint: Wienerisches Diarium

Oba slučaja opisana su u austrijskim medijima i postali su deo „vampirske manije” i u Engleskoj, Francuskoj i Nemačkoj.

Ono se uputio i posetio grob na kojem piše da tu počiva Petar Blagojević, a u blizini se nalazi još nekoliko nadgrobnih spomenika na kojima nema obeležja.

Još 1725. godine napisano je da će Petar Blagojević ustati iz groba i da će loviti meštane.

(M.B.)

____________ Izvor: TELEGRAF : http://www.telegraf.rs/vesti/876594-americki-novinar-prvi-vampir-je-petar-blagojevic-rumuni-srbima-ukrali-slavu-foto-video

Трговци утицаја или купци медија

Ознаке

ЛеЗ 0002875

КО ЈЕ ПОКУПОВАО СРПСКУ ШТАМПУ

Трговци утицаја или купци медија
Нови власници углавном немају додирних тачака са новинарством, због чега медијска јавност махом негативно гледа на резултате последње рунде приватизације. Али јесу ли тајкуни и странци били боље газде

Српски официри читају „Политику” 1905. године (Фотодокументација „Политике”)

Лист „Панчевац” купио је Ауто-сервис „Зоки”. Осам медијских кућа широм Србије пазарио је Крушевљанин Радоица Милосављевић, који се бави производњом пластичне амбалаже. Новосадска телевизија Аполо отишла је у власништво супруге једног фудбалера. Ово су само неки резултати актуелне приватизације медија, у коју се кренуло како би се 72 медијске куће ослободиле утицаја државе, иако је прошла рунда продаје медија погасила многе новинске и радијске куће из унутрашњости. Агенција за приватизацију упутила је позив за куповину њих 50, а до сада 21 је добио нове власнике. Продати су углавном мејнстрим медији, а купци су дошли најчешће из других сфера привреде и до сада нису имали додира са медијским бизнисом.

Председник Извршног одбора Удружења новинара Србије (УНС) Петар Јеремић каже да је тешко објашњиво због чега неко са другачијим пословним искуством улази у медијски бизнис.

– Који су стварни разлози, видеће се врло брзо. Добро је што је, по закону, сав новац који држава да у оквиру пројектног финансирања медија или, на пример, за оглашавање јавних предузећа, држава у обавези да пријави – каже Јеремић и позива Управу за спречавање прања новца и Агенцију за борбу против корупције да до краја испитају токове новца.

Ако се приватизација посматра географски, највеће интересовање је за војвођанске медије. Отуда и није чудо да се политичка и новинарска чаршија у пола гласа пита да ли то напредњаци припремају медијску инфраструктуру за случај преузимања власти у покрајини.

Тако је међу осам телевизија које је купио Радоица Милосављевић и РТВ Панчево. У првом кругу приватизације и по пуној цени од 174.950 евра продата је и новосадска Телевизија Аполо, новобеоградском предузећу „Србија данас”. Реч је о порталу који постоји тек годину дана а на чијем је челу Александра Мартиновић, супруга фудбалера Црвене звезде Новака Мартиновића.

Најсвежија новост је да је лист „Панчевац” купио Ауто-сервис „Зоки”. Власник фирме која пружа услужне делатности у копненом саобраћају Зоран Пешевски понудио је највишу цену – 238.000 евра. У плану му је, каже, да од градског направи јужнобанатски лист.

Неки од покрајинских медија продавани су и по цени неочекивано вишој од оне коју је одредила Агенција за приватизацију. Рецимо, РТВ Бачка Паланка купљена је за 249.000 евра, што је 25 пута више од процењене вредности капитала. Мистериозни Павле Анушић је постао њен власник упркос чињеници да је четврт милиона евра издвојио за телевизију у чији опстанак не верују ни запослени, будући да су сви узели отпремнине. Има још једна „ситница” која баца сумњу на искрене намере Павла Анушића – РТВ Бачка Паланка нема никакву некретнину.

Ипак, рекордер у достигнутој цени је Радио Шид. Кабловско-дистрибутивни систем „Коперникус” купио је ову станицу за 531.000 евра, а цена по којој је била понуђена купцима износила је 6.928 евра. Запослени одлуку нових власника објашњавају чињеницом да станица има свој кабловски систем са 3.000 корисника који услуге плаћају нешто више од 1.000 динара. Овај податак није довољан да увери сумњичаве да се власници „Коперникуса” руководе искључиво економским инстинктом, јер је свима остало у памћењу да је СНС 2011. од њих закупио канал за предизборну кампању. Тада су и познаваоци медијских прилика прогнозирали да ће, после доласка напредњака на власт, „Коперникус” постати водећи медиј. Но, то се није десило.

Али нико није очекивао да ће шидски радио достићи вишу цену од Студија Б. А продат је за 1.000 евра више од култне београдске телевизије! Но, цена није једина сличност. Ове информативне куће купили су људи који у овом бизнису нису од јуче. Власници Студија Б постали су Ружица и Милош Крџић, који имају и неколико радио-станица, од којих је најпознатија ТДИ.

На „лагеру” је остао новосадски „Дневник”. Не због тога што није интересантан, већ зато што је понуђен по цени од 7,4 милиона евра. У другом кругу биће на снижењу од 50 одсто. Заинтересованих још нема ни за новинску агенцију Танјуг.

Медијска јавност с негодовањем посматра нове власнике, страхујући да је реч о људима који за туђ новац и туђ интерес улазе у медијски бизнис. Међу њима је и „Нови магазин”, који поставља питање ко и зашто купује медије. За јавност би, вероватно, било интересантно да чује и у чијем је власништву „Нови магазин”, будући да је тај податак до сада непознаница, а није вероватно да се издржава од тиража.

Међутим, испоставило се да гарант успешном пословању није ни звучно бизнисменско име. Читалац ће се сетити случаја Мирослава Мишковића и дневног листа „Прес”. Дуго се нагађало ко су власници поменутог дневника. А онда је крајем 2012. године Мирослав Мишковић објавио да се повлачи из власништва у „Пресу” и да престаје с пружањем даље финансијске подршке том београдском листу. Свој део акција Мишковић је јавно поклонио запосленима. А онда је „Прес” престао да постоји. Све се некако поклопило са позивом Александра Вучића, тада потпредседника владе, да власништва над медијима постану транспарентна. Остало је да се нагађа да ли је власник „Делта холдинга” то урадио како би се раскусурао с државом и приближио напредњацима. После промене власти Мишковић се заиста нашао у незгодној позицији – пословни партнер у „Пресу” био му је Драган Ђилас и требало је што брже да се дистанцира од сарадње са демократама.

Ова цртица из живота тајкуна и медија открива следећу филозофију: преко медија тајкун се труди да угоди онима на власти, јер читаво његово пословно царство зависи од расположења власти према њему.

Осим Ђиласа, који никада није признао своју улогу у „Пресу”, било је још политичара који су имали своје медије и никада о томе нису јавно говорили. Рецимо, када је престао да излази лист „Економист”, огорчени новинари су упутили јавности саопштење у којем су открили да се, иако формално није имао управљачка права, на свим битним састанцима појављивао Божидар Ђелић. Јавност је сазнала и да бивши министар запосленима дугује шест зарада.

Од политичара који су на власти, у медијском бизнису је и министар одбране Братислав Гашић, који је преко фирме „Сако” много година пре доласка СНС-а на власт био власник телевизије Плус из Крушевца. Његов син Владан Гашић је власник телевизије Зона из Ниша и један од власника Спортске ТВ из Крушевца.

Преко чланова породице везе с медијима има и потпредседник СПС-а Душан Бајатовић. Наиме, војвођанска регионална ТВ Мост у власништву је његових родитеља.

Међутим, ни страни власници се нису показали у бољем светлу – заједничка им је пословна тактика остварење економског интереса без замерања с онима на власти. Сличност им је и у томе што минус у пословању надокнађују отпуштањем радника. „Рингијер Аксел Шпрингер”, издавач неколико листова, од којих су најпознатији „Блиц”, НИН и „24 сата”, уручио је ове године тридесетак отказа својим радницима. Одлуци о смањењу броја запослених претходило је сазнање да имају мањак у каси.

Отпуштања још трају у медијима чији је власник грчка „Антена”. Први пут ове године ТВ Прва је забележила губитке. Уз то, „Антена” негативно послује и у родној земљи, чему су више кумовале лоше процене о успону Сиризе и сукоби с владајућом коалицијом, него грчка економска криза. Вероватноћу да дође у сукоб с владајућом партијом у Србији, Антена је свела на минимум – одрекла се информативе и њених звезда, попут Љубице Гојгић и Оље Бећковић.

Међутим, у медијским круговима све чешће се помиње да Грци са Американцима, односно ККР групом, преговарају о продаји Б92 и Прве.

Овај амерички инвестициони фонд на чијем је челу бивши директор обавештајне службе ЦИА Дејвид Петреус, преко своје ћерке фирме „Јунајтед групе” у Србији, већ поседује СББ, Тотал ТВ, „Гранд продукцију”, кабловску телевизију Н1, Спорт клуб, Синеманију и Ултра ТВ. Гласине да су Американци постали већински власници сајтова „Рингијер Аксел Шпрингера” Веселин Симоновић, директор „Блица”, у изјави за „Политику” одбацује као „апсолутно нетачне”.

ККР група, куповином Б92 и Прве, обезбедила би водећи положај на медијском тржишту, а грчка „Антена” ослободила би се баласта у пословању. Једини проблем је што Грци и Американци не могу да се договоре око цене. Наводно, ККР група нуди 50 милиона евра мање од онога што „Антена” тражи.

За сада, идеални власник српских медија није се појавио. Имамо само његов фото-робот: визионар попут Стива Џобса, негује пословну филозофију Била Гејтса, уме да се прилагоди пословним приликама попут Ричарда Бренсона, а моралан је као Кант. Подразумева се да одлично познаје медије и прво и пре свега брине о јавном интересу. Има поштен однос према запосленима.

Постоји само једна опасност – можда би се и такав у Србији покварио.

Вишња Аранђеловић
објављено: 31.08.2015.

inShare

facebooktwitterstampanje
пошаљите коментаркоментари (4)
ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ

Jole Manojle | 31/08/2015 13:41

Mnogo bi Srbija dobila da se očisti od povlašćenih gubitaša koji dobijaju kredite i ništa ne plaćaju zato što imaju veze sa vlastima.

misljenje na prvi pogled | 31/08/2015 13:45

Kako ja vidim najveci je biznis da sa nekoliko hiljada evra napravis neki medij, a da ga posle godinu dve prodas za sto puta vecu cenu. Imam utisak da mnogi mediji samo zbog toga i postoje. Naravno, mnogo teze je zakljuciti ko i zasto kupuje te medije i toliko placa. Pranje novca je prvi razlog koji mi pada na pamet. Licno mislim da ovi kupci bacaju pare uzalud je su precenili znacaj medija u srpskoj politici. Ako im je toliko stalo da se i njihovo misljenje pojavi u nekim novinama, mogu da besplatno salju komentare Politici, sa dobrim izgledima da ce to neko cak i da procita.

vladan s. | 31/08/2015 14:15

Totalno je nebitno ko stoji iza privatizacije medija, stranac ili domaci. Nekada se umesto domacih, isture stranci za vlasnike, da bi stvar bila manje sumnjiva. Moje misljenje je da su uglavnom domaci zainteresovani za privatizaciju medija, a kakvim akrobacijama se sluze pri tome da zamaskiraju stvar, totalno je nebitno. Najbolji primer vam je B92, koji je do pre 6-7 godina bilo nesto „najizdajnickije“ u medijskoj sferi u Srbiji, gledano naravno iz nacionalisticke vizure. Danas je njihov portal jedan od patriotskijih i rusofilskijih u Srbiji. Kazu kupili ih neki Grci, moguce, al ja mislim da su ti Grci samo posrednici, uredjivacka politika datog medija govori o tome da su vlasnistvu nekog odavde, i to najverovatnije nekog iz tkz. patriotskih krugova.
Zanimljivo je danas da moji komentari uglavnom prolaze ovde na Politici, a na B92 veoma retko, skoro pa nikad (iako je ranije prolazio svaki) i na drustveno nebitnim temama. Iako imam totalno drugacije poglede na stvari od Politike.

____________
извор: Политика Политика