Ознаке

МАГИЧНЕ ФОРМУЛЕ ТРАНСТРЕМЕРОВИХ ПОЕТСКИХ ПУТОВАЊА

(Томас Транстремер: Сабране песме. Превео са шведског Мома Димић. Нолит, Београд, 2003)

Мома Димић нас је даривао Сабраним песмама једног од највећих шведских и светских песника Томаса Транстремера. Главни наш информатор и преводилац када је о шведској књижевности реч, Димић је још 1991. године објавио књигу преведених Транстремерових песама – Формуле путовања (КОВ, Вршац), а 1998. у књизи 5 шведских песника (Културни центар Београда – Београд, Bo&Spa –  Stockholm) представља га „мини-збирком“ одабраних стихова, уз Хари Мартинсона, Артура Лундквиста, Гунара Екелефа и Катарину Фростенсон.

Транстремер, чији је опус веома сведен (педесет година писања поезије: 167 песама и 65 хаику песама), тако је приличан број година и наш песник. Он је то и по томе што је 1990. године добио Европску награду за поезију КОВ-а (ове године постаје лауреат Златног венца Струшких вечери поезије). И не само то: далеке 1955., као млад човек а већ афирмисани песник (претходне године објавио је свој песнички првенац 17 песама) и светски путник (налик на свог преводиоца Димића), борави у нашој земљи (Рума, Шабац, Бања Ковиљача, Сарајево, Косовска Митровица, Пећ) а о томе оставља траг у за нас драгоценим песмама: „Црне планине“ (из збирке Баријера истине /1978/ ) и, несумњиво антологијска, „Формуле путовања“ (објављена је, као завршна песничка творевина друге Транстремерове збирке – Тајне на путу /1958/ ). Мома Димић ће се задржати, у једном од неколиких својих текстова о шведском песнику, на њој и забележити, између осталог, и следеће: „Не знам за поштенију, надахнутију и, уопште бољу песму што ју је странац написао о `нашим мотивима`. Она је пуна лица и жамора, измене светлости, догађаја, и јужњачке вреве људи, животиња, инсеката и звезда, баш као што је, без сумње, понесено и велико било Транстремерово путовање. Изван предрасуда, и догме, овај незлобиви песник бележи, дословно извештава о стварном, голом немиру свога ока. Колико је ту још неотрежњеног чуђења, и истинског песниковог драгуљарства казује најбоље што Транстремер најконкретније призоре даје у најширем гесту, у последњој, савременој `небеској пројекцији. Свуда су небеса!`“ Неколике опаске самога песника о овој песми можемо наћи у блоку текстова „Фрагменти о поезији“, којим се, уз мемоарска „Сећања ме гледају“, окончава Димићев превод Транстремерових Сабраних песама. Читав литерарни опус шведског песника, дакле, налази се пред нама: њега који нас је пригрлио, прихватили смо и он јесте (требало би то коначно да постане) донекле и српски песник.

Сада, када имамо на нашем језику ову згуснуту малармеовску књигу (начинили су је од страних песника, нпр., Волт Витмен и Константин Кавафи, а од наших, несумњиво, Милан Ракић, Јован Дучић, Момчило Настасијевић, Васко Попа, Јован Христић…) – ону из које се не може изместити ниједна песма а да се поетска грађевина не сруши у парампарчад – пружа нам се прилика да се задржимо на особеностима које његову поезију самосвојном и великом чине.

17 песама се „отвара“ песмом „Прелудијум“. Први стих те прве у књизи (не и прве написане) Транстремерове песме је индикативан: Буђење је падобрански скок из сна. Поезија шведског песника и јесте управо, и највише, то: буђење, сам тренутак израњања из океана сна са светлуцавим прахом сневаног на очима, магично титрање животне игле међу јавом и мед сном, пребацивање с једне обале на другу, безмеђност, слобода прелетања, есенцијалност певаног, његова неухватљивост и пламсивост и поред свег згушњавања и амалгамисања. Битни песник (онај који проговара из нутрине свога бића о битку) има своју битну песму, ону која се атомизира у појединачне песме које се – попут бумеранга – враћају натраг, у саму срж овога песништва, магритовски (шведског песника са знаменитм надреалистичким сликарем довео је у везу Мома Димић) ишчашеног: корен је на / у небу, стабло под земљом, ми – живи, не ретко, и сами тамо, мртви са нама и у нама. Свака Транстремерова песма понаособ узета прелудијум је те битне, намерно раскомадане, али тако да се се држи на окупу, да прожима и гута и простор и време, битне песме које нема по себи, но она је ту притом непрестано: читав Транстремеров поетски опус једна је песма, књига-песма, времену у којем јесмо једино примерени и могућ фрагментизовани еп. (Он се може читати онако како га је сложио сам песник, али и сваки читалац може пратити „струје“ властитих асоцијација и, унутар велике књиге, откривати оне мале које су њен саставни део. Могу се, када је о Транстремеровим сабраним песмама реч, играти школице онако како су нас томе учили Хулио Кортасар и многобројни његови следбеници.) Сам песник, у песми у прози „Место у шуми“, магритовски говори: У овој игри светла важи обратни закон гравитације: та кућа усидрена је на небесима и оно што падне навише пада.

Падање навише – један од основних покрета Транстремерове поезије (успут напомињемо да је и за нашег песника Адама Пуслојића, уз кретање унакрст, такође карактеристично падање нагоре, ка небу) је и један од „закона“ сневања, технике сна о којој психоаналитички збори Сигмунд Фројд. Транстремер ће начинити допунски корак од седам миља означавањем, у песми „Шубертијана“, кретања навише / дубоко. Наглавце окренута дубина навешћује посебност простора у песниковој поетској имагинацији о чему је зналачки писао Магнус Рингрен у тексту „Кроз решетку сливника звездано небо“ (в. Књижевне новине, LV, 15. април – 15. јун 2003, бр. 1080-1083, стр. 12-13). Рингрен наводи стих Јерана Палма који је Транстремера у једној својој песми назвао вертикалним човеком у равници. По Рингрену, „узбуђење и динамичност код Транстремера повећавају се када вертикала пресеца хоризонталну раван“. Транстремер осваја и небо (чест је поглед одозго, из птичје перспективе) и подземље (оно није само царство смрти). Дрво, узлетело ка сунцу, један је од земљиних пипака који повезују горе и доле. Оно је, уз камен, сунце, небо, море, брод, птице, снег, бело, сан, музику, сенку, душу…, један од кључних лајтмотива (једнако и симбола; симболи овога песника су апартни, лични) Транстремерове поезије. Као и много шта друго и оно ( Погледај то сиво дрво. Небо се кроз влакна његова сливало доле у земљу… /“Контекст“/; Ено дрвета иде около по киши /“Дрво и небеса“/; тихи кораци дрвета /“Звон“/ ) је персонификовано, али до мере која га суштински антропоморфозира, чини готово „јунаком“ поетских остварења.

Велики путник, Транстремер нема путописну поезију. Географија његових песама нова је географија. Она се уклапа у ново, искошено схватање времена (замрзнутост временских секвенци, непрекидност, спирално кретање временских равни; вратићемо се касније овој проблематици) и ново схватање живог које садржи у себи и изједначавање са клицама / семеном неживог и vice versa, као и кретање-мировање и мировање-кретање, у суштини оксиморонско (оксиморон је, као и синестезија, фигура веома присутна у Транстремеровој лирици, фигура по задатку: обезбеђује свеобухватност опеваног). У читавом Транстремеровом поетском опусу не могу се пронаћи праве дескриптивне песме, иако је он, можда уз Роберта Фроста и Вилијама Карлоса Вилијамса, песник који је с природом у свепрожимајућем дослуху, песник који јој омогућава оглашавање. (Између природних феномена и човека повучен је знак једнакости, они су стопљени, урасли једно у друго. Песник урања у ствари, корени се у њима, проговара из њих, омогућава стварима и свему ономе што човек није да само – песма је медиј – говори. Песниково Ја, ма колико га у правом смислу те речи било мало у овим песмама, таквим позајмљивањем свог гласа, сељењем у друге, постаје гигантским Ја које „покрива“ читав свемир.) Праелементи се љубе, преливају и они једни у друге. Присутне су непрекидне метаморфозе. Свет се изнова ствара.

Песникова путовања су и оностранска: путовања и после последње станице. Као што је језеро земљин прозор („Напола довршено небо“), и небо отвара своје прозоре. Транстремерова поезија ме асоцира на поезију Николе Шопа: његове свемирске кућице и астралије; да се писати о земаљским астралијама Томаса Трамстремера.

Стална мотивска позадина, фон ових песама је смрт. Живот је усркава и лучи као отров на који смо постали – барем делимице – имуни. Путује се у Хад метроом (честа су цитатна – прикривена – позивања на Дантеа и његово поетско „путовање“ у Божанственој комедији; Транстремер се, као и Данте, обрачунава са негативним цивилизацијским натрухама (у)видевши, са становишта човека уронулог у природу,  зло којим она „богати“ свет: суровост и смрзлост природе „лек“ су од којег јачају и крепе се песме; песме у терцетима потенцијални су поетски омаж Дантеу). Лекције из умирања трају неколико семестара („Балтик“), а Постоји један глувонеми свет / постоји пукотина једна / којом мртви / преко границе шверцују („Усред зиме“) и Полагано, смрт цеди светлост одоздо, с тла („Кратак предах током концерта на оргуљама“).

Од путовања (разноврсних, разностраних и имагинарних) не може се побећи. У једној од познијих песама у прози – „Кукавица“ – песник вели: Путовања ме више не занимају толико. Али путовања мени долазе у посету.

Техника сна којом се Транстремер при градњи својих згуснутих песама служи налик је на ону којој је у својој прози прибегавао Франц Кафка. Говор шуми у његовим песмама тако што речи имају, поред свог основног значења, и сновне наносе. Постоји унутрашње пулсирање песме премрежене сновним жилицама које – изненадно – метафорички експлодирају бацајући песму у наручје надреално сновиделног (ево оксиморонског примера из „Морнарске приче“: крај пећи поларне музике). „Прича“, присутна у песмама, распрскава се у сновна иверја, крха, фрагментизује (и она, по нама, своје прозно „огледало“ има у Кафкином Замку). Песник који, у разговору с Миланом Рихтером, 1986. године, каже: „Уметник своју енергију налази на истом извору с ког и сан црпе своју енергију“ и који, у песми „Строфа и антистрофа“ отелотворује сан певајући о његову трупу, подручје снова максимално шири: Постоји једно сневање далеко изван видокруга / које никада не престаје. Светлост за друге очи („Семинар сна“).

Песме-снови на корак су од музике (сновне?). Транстремер, који је и пијанист (после снажног можданог удара приморан је да свира само левом руком), песме гради служећи се поступцима карактеристичним за стварање музичких композиција. Посебну би студију требало написати о музичкој димензији Транстремерових стихова: насловима песама, асоцијацијама на поједине музичаре и њихова дела (Шуберт, Лист, Вагнер, Григ…), музичким терминима и – нарочито – о, прикривеном, музичком „таласању“ стихова. Шведски песник се не служи као, на пример, Пол Верлен „имитацијама“ мелодија; кудикакомо је опорија и дубља његова „музика“: он своје песме компонује из душе, оне су – како исправно вели амерички песник Роберт Блај – попут тела виолине, поседују (упозорава нас Мома Димић) „све елементе разрађеног музичког комада – почетак, разраду теме, климакс, крешчендо, паузе, крај“. Музикализација песме постиже се ритмичким дисањем стихова. Њен фон је тишина. Готово да не знам песника који је толико „активирао“ похлепну („Air mail“) тишину: По препуном купеу тишина се нагрувава („Формуле путовања“). На другом полу је „грмљавина“ – експресионистичка (подупрта експресивним глаголима и оштрим, динамичким песничким сликама) – елемената који, зачас, од треперења стижу до вртложења, ураганског узвитланог кретања. Песничке слике које га покривају распрскавајуће су и „метеорске“. Оне осликавају да ствари пламсају / (…) под летњим подрхтавајућим небесима („Прелудијум“). Наводимо прегршт тих муњевитих поетских пламсања: … По кућним зидовима / лепеће ветрина / из скривеног легла („Мир је у прамцу који се њише“); Тле крилима лепетну („Путовање“); … Летњег неког дана ветар се узвере / уз јарбол храстов и одозго Земљу распне („Епилог“); На косини куће одолевају / белим биковима водопада („Усамљене шведске куће“); модри облак под пипком грмљавине („Песма“); Моћно корење небеско зарања у море / опседнуто и као да неког ослушкује („Епилог“); рика брда („Епилог“); Рика небеса ноћних („Ватропис“); под копитима невремена („Елегија“); топот сазвежђа („Бура“); вихор смрти („Прелудијум“); и мрак бречи о зид светлости („Измир у три сата“); сунчеви леци („Четири темперамента“); с проњишталом светлошћу у окнима („Четири темпарамента“). Једна слика је очито опсесивна: сунце грчевито прашти („Елегија“); … А сунце прашти („Формуле путовања“); Сунце прашти („На отвореном“).

Пред нашим очима збива се експресионистичко померање: кућа, ствари, мрака… Све је живо, збијено живо. Котрља се и у обрнутом смеру од очекиваног: У зимско јутро осећаш како се ова земља / докотрљава („Мир је у прамцу који се њише“); … Све се узврте. / Земља и ја једно другом похитасмо у сусрет („Лицем у лице“); Ветар дува и ружино грмље / канџа се за светлост узбежалу… („Међ зидовима је бескрај“).

Песничке слике се, колажно, лепе једна на другу, али и „улећу“ једна у другу. Песник се служи, оштрим, филмским резовима (може се, и не само због тога – постоји и тематска сличност, урањање у подсвесно и мрачно – говорити о бергмановском у Транстремеровој поезији). Оне су, истовремено, ма колико то парадоксално звучало, и складне и крзаве. Крзаво у њима отисак је душе: Душа / је жуљила предео („Лицем у лице“); … тама спаљује / упорно читави свемир душа („Гогољ“); Воз собом носи / одела и душе („Путовање“); Једна шумна киша душа. / Касарнска дворишта („Сателитске оч“). Нема у овој поезији фотографских снимака нордијских пејзажа, људи, доживљеног, већ „кувања“ унутрашње магме, лаве проосећаног и проживљеног. Транстремерове песме душини су пејзажи, њена мрешкања и борања. Она је на његовом длану, огољена али са још присутним влакнима сна.

Својеврстан је то имажинизам. Изузев Рембоове, готово да нема поезије са толико и тако јарких и разлетелих песничких слика. Ово је поезија која захтева предах приликом читања. Слике нас „бомбардују“, забадају се у нас, трну у нама, не могу се лако заборавити и избрисати. Читаоци поезије (они прави, једини прави) могу поделити своје читалачко време на оно које је претходило читању поезије шведског песника и на оно које је уследило после њеног ишчитавања. Ко је Транстремера читао, битно другачије поезију чита. Не може се његова поезија читати а да не (п)остане ожиљак од тог читања.

Транстремерове песничке слике не признају никакве границе (оксиморонски сљубљују крајње раздвојене полове: читав свет се претвара у један потпуно концентровани атом; на делу је савршена синтеза унутар које се врши аналитичко разгромљавање): мала кутија је у нешто већој, такође малој, кутији. Транстремерова поезија, лектира за читав живот, кондензује, роби читав људски живот у једној књизи којој су рубови / ивице једнако важни као и центар. Центра заправо и нема пошто је он свуда, једнако као што су и рубови свуда. Твори се нова песничка геометрија.

Готово свака песма је епифанијска. Поново морамо призвати Џејмса Џојса који епифанију одређује на следећи начин: „Прво поимамо да је предмет једна потпуна ствар, затим, схватамо да је он једна организована сложена структура, у ствари, једна ствар; најзад, када је однос делова савршен, када су делови подешени према једном специјалном принципу, ми разазнајемо да је то она ствар која и јесте. Њена душа, оно што јесте, искаче пред нас из одоре њене појаве. Душа најобичнијег предмета, чија је структура у толикој мери прилагођена, чини нам се као да зрачи. Предмет досеже своју епифанију.“

Све може бити предмет песме: живи се да би се певало. Притом, Транстремер врши, андрићевско у бити, збијање, згушњавање: стихови и буквално капљу, песме се цеде (три-четири на годину), песничке збирке зру.

Боје „букте“. Честе су нијансе, укрштања, разграњавања и разигравања боја. Колоризам Транстремерове поезије један је од најизразитијих у модерној лирици. Он укључује у себе и синестезијску димензију (песник, нпр, пева и о зеленом мирису). Његове песме су атак на сва чула, из разних праваца. Оне се не читају већ се гледају, слушају, опипавају. Морају се у нашој души разграњавати. Песник, велик до сржи, који нема слаб стих, упорно је цизелирао сваку своју песму. Писало се о скулпторској димензији песама француског парнасовца Жозе Марије Де Ередије; Транстремер је његов прави следбеник. Може се с разлогом говорити и о тактилној поезији када је о овој двојици песника реч. За такву поезију није довољно голо читање; неопходно је потребно приближити јој се емпатично.

Особеност Транстремерова певања је и снажно присуство метонимијског. Чест је додир метафоре с метонимијом, њихово – онеобичено – срастање.

Наводимо неколике песничке слике еда бисмо потцртали наведено о њиховој необичности и еспресивности: град је арена алавог камења („Пет строфа за Тороа“); Искрцавао се у туђи смрад / од кога ваздух чупави („Човек из Бенина“); Сивоцрни галеб: харпун сомотних леђа („Песма“); Једно подземно лето за сваког од нас („Елегија“); пахуљице процветавају („Дрво и небеса“); Пролеће лежи опустело („Април и тишина“).

Посебан есеј требало би написати о животињама, нарочито о птицама и јелену, које „настањују“ песников поетски предео. Његов бестијариј има нечег лотреамоновског у себи.

Песник оживљује и античку, средњевековну, ренесансну (посебно шекспировску) метафорику књиге (природа се чита; она сама – својим постојањем – пише): Јутарњи ваздух доставио је своја писма с усијаним маркама („Топљење снега о подневу“); у истој песми говори се о новом језику – самогласници су плаво небо, а сугласници црне гранчице; … видим непознате слике / и знакове сами што се жврљају за очним капцима / по зиду песме … („Ноктурно“); Лето ишчитаваше ПИКВИКОВ КЛУБ („Посвете“).

Није само простор специфично „измештен“ у Транстремеревој поезији, већ песник има и особену концепцију времена. Оно је, борхесовски, замишљено као спирала, кружно, изједначене су прошлост, садашњост и будућност (налазимо ту одблесак чувених Елиотових стихова из „Бен Нортона“ из Четири квартета: Време садашње и време прошло / Су оба можда присутна у времену будућем, / А време будуће садржано у времену прошлом. / Ако је читаво време вечно присутно / Читаво време је неискупиво ), амалгамисане. Кроз вечито крварећу тачку тренутка („С острва 1860.“) се „окомито“ путује, пролази се кроз вихор смрти („Прелудијум“), живот је јединствен и свеобухватан, недељив. Нема мирења ни мировања. Атоми смо, светлосни блесци, вртложног кретања и окретања. У песми „Одговор на писмо“ Транстремер пише: Није време нека права дуж, / пре ће бити да је лавиринт… Чујемо и звуке каменог доба, Камење што смо бацали чујем како / пада, кристално гласно већ годинама („Камење“).

„Распон“ Транстремерових песама иде од хаикуа до једне дуге песме / поеме Балтик и песама у прози. Песник се служи (ево нас опет на дијахронијској равни) и античком метриком (сапфијска и алкејска хорацијевска строфа). Бира теме и из културне ризнице (нпр., из Калевале чији су мотиви „преобучени“ и реанимирани), „призива“ значајне уметнике и историјске фигуре (цитатност; песничке „маске“) и тако поставља репере у својој поезији, поетички „растегнутој“ од барока до надреализма.

Основне аутопоетичке ставове Транстремерове налазимо у неколиким песмама: Чудесно је осећање док ми песма нараста, / а ја се осипам. / Она расте, заузима моје место. / Сабија ме у страну. / Избацује из гнезда. / Песма је завршена („Јутарње птице“); Смрачује се, једва видим. / Онамо у маховини благује камење. / Један од тих каменова је драгоценост. / Тај може све да промени / тај може да учини и да тама просине. / Тај је електрични прекидач целе земље. / Од њега све зависи. / Погледај га, додирни… („Дубље“). Поетичким бисмо могли третирати и наслов песме „Узрујана медитација“. Братац пуж је онај с којим се песник „идентификује“ у поеми Балтик:

Каква сличност са мном и мојим тражењима. Поиграјмо се мало: песниково име, алузијом на апостола којег су неверним прозвали, асоцира на скептичност, а почетак његова презимена Транс, као предлог, означава преко, с оне стране, а као именица – стање дубоке хипнотичке успаваности спиритистичког медијума, фигуративно: занос, усхићеност, екстаза. Ова „игра“ нам помаже, такође, да дођемо до неколиких поетичких „формула“ самога песника. Име и презиме су га поетички „трасирали“.

Осмотримо позицију коју у песмама заузима песнички субјекат. Песников поглед се – као поглед Бога – не спушта одозго. Он се находи свуда у исти мах; и у ономе што гледа. Основни „модел“ овог песништва је: поглед о поглед.

Транстремер је, у једном свом поетичком тексту из 1975. године, забележио: „Сваки писац поседује извесне битне мотиве којима се неодољиво враћа.“ И он сам их има, и они се могу пописати. Нама се, међутим, важнијим чини да још једном подвучемо његово онеобичено поетско кретање навише / дубоко („Шубертијана“), истичући овај пут његов метафизички набој. Несумњива је дубина, она од које нас хвата метафизичка језа, Транстремерова песништва. Може ли је ублажити Шубертова музика?

Душан Стојковић