Томас Транстремер (1931-2015)

Ознаке

МОЈЕ песме су места сусретања. Њихова мисија састоји се у томе да ненадано доведу у везу делиће стварности које уобичајени језик, као и изглед, ствари најчешће држе по страни. Сусрећу се ту велике и сићушне појединости пејзажа, одељене културе и народи сустичу се скупа у уметничком делу, природа се меша с индустријом… Оно што се чинило да је супротност, претвара се у везу.

Томас Транстремер

Тако је о поезији говорио шведски нобеловац Томас Транстремер (1931-2015), који је овај свет супротности повезан песмама, напустио пре два дана, у 83. години.

Био је један од оних ретких, непогрешивих песника, како је причао његов пријатељ и преводилац Мома Димић, који је за читаоца учинио све: сачинио је такав пробир између свих могућих песама, да је тешко замислити сведенији избор. Иза Транстремера их је остало тек нешто више од 200, које заузимају чврсто место у мапи његовог стваралаштва, попут сваког појединачног елемента у Мендељејевом систему. Његова насушна истина о поезији гласила је: „Атмосфера се згушњава када се каже премало“.

Књижевни горостас с крајњег севера Европе на лак и једноставан начин писао је о тешким и готово неподношљивим странама наше, људске егзистенције. Отуда и његова пријемчивост код читалаца а не само у елитним круговима песника. Његове песничке слике и метафоре истовремено су и густе и прозрачне, и у чврстој су спрези с природом и космичким пространствима, са драгоценим знаменима човекове душе и ритмичком сменом годишњих доба. У чудесно складним стиховима представљао је самоћу човека са севера, али и човека одасвуд, његово непрестано рвање с временом, историјом и заборавом, чежњу за сусретима, даљинама и путовањима.

Поезија, говорио је, полази од једне корисне околности. „Комад папира, неколико речи: то је једноставно и практично. Омогућује независност. Поезија не тражи тешке и опасне машине што их ваља вући наоколо, не зависи од ћуди извођења, диктаторских директора, препаметних продуцената препуних неодољивих замисли. Није у питању ни велики новац, она не може бити украдена из музеја…“

КАРИЈЕРА ПСИХОЛОГАРОЂЕН је 15. априла 1931. у Стокхолму. Отац Геста по занимању био је новинар, мајка Хелми учитељица. Деда и још неколико предака, с мајчине стране, били су морепловци, навигатори бродова по Балтичком мору, посебно у Стокхолмском архипелагу. Родитељи су му се развели кад је имао три године, и од тада је живео с мајком. Дипломирао је на Стокхолмском универзитету, са положеним испитима из историје књижевности, историје религије и психологије, 1956. Студирао је такође на Психолошко-техничком институту. Радио је као психолог, бавио се образовањем хендикепираних, свирао клавир. После можданог удара је пензионисан. Од 1958. године у браку је с Моником, медицинском сестром, са којом има две ћерке – Ему и Паулу.

Као и сви велики шведски песници, био је велики путник. Пратећи разгранату мапу Транстремерових путовања, писао је Димић, чији се неки фрагменти могу препознати и у његовим песмама, стичемо утисак да њега занимају искључиво она места у којима нико други раније није био, далеко од очију стручњака у путовањима. Велике светске метрополе или монденска места њему ништа не говоре. Градови као што су Танту, Молокај, Измир или Пећ – представљали су изазов његових потуцања светом.

Још као разбарушени млади песник, далеке 1955, запутио се на тридесетодневно крстарење по Балкану, по загонетним варошима, кафаницама и зеленилу воћњака, и остао задивљен оријенталним изобиљем, даровима, оскудицама и севдалинкама. Привукли су га Рума, Шабац, Бања Ковиљача, Сарајево, Косовска Митровица… У Пећи се Транстремер разболео и неколико дана лежао у соби у којој је било више од педесет болесника. Непосредно из тих сећања и младалачких виђења, настала је песма „Формуле путовања“. Србију је носио у лепом сећању. Једну каснију песму – „Црне планине“, инспирисало је путовање кроз Црну Гору.

Средином новембра 1990, у 56. години живота, погодио га је снажан мождани удар, који му је оставио неизлечиве последице до краја. Изгубио је контролу над читавом десном страном тела, и готово потпуно изгубио моћ говора.

Ипак, наставио је да пише, још покретном, левом руком, којом је свирао и клавир. Музика му је заменила говор, окренуо јој се у потпуности, али није престао да ствара поезију.

Пре две године, захваљујући његовој супрузи Моники, са којом је био у браку скоро шест деценија, песник је за „Новости“ успео да артикулише неколико реченица, што је био један од последњих интервјуа које је дао.

О присутности поезије у нашем времену, тада нам је поручио:

– Гледајући главне и моћне издаваче са све мањим бројем нових песничких књига, оскудне полице за поезију у књижарама, и тричаве просторе који се дају приказима поезије у културним рубрикама новина, човек може да се обесхрабри. Али ако приступите интернету, видећете изобиље поезије, да се још много пише, и да фестивали поезије привлаче велике гужве. Свакако има наде за поезију!