Ознаке
Алексеј ПРОКОПЈЕВ (1957)
Алексеј Петрович Прокопјев рођен је 1957. године у Чебоксарију, Чувашка совјетска република. Студирао је историјски факултет Московског државног унуверситета (1976-1981). Почео је да пише и преводи као студент. Својим учитељем у области превођења сматра Владимира Микушевича и Евгенија Витковскога. А кад је о поезији реч Мандељштама, Ањенског и Хлебњинова. После завршетка факултета, дуго је радио као ноћни стражар, како се зове једна од његових најпознатијих песама, као и његова прва збирка (1991). Ноћни стражар, разуме се, није само професија, колико поглед на свет и начин живота. Као преводилац објавио је неколико песничких књига, углавном са немачког (Хајм, Бен, Тракл, Рилке), али је преводио са енглеског (Вајлд, Милтон, Чосер, Спенсер, Милтон, Џон Клејр, Манли Хопкинс, Обри Бердсли). Себе сматра песником „унутрашње емиграције“, јер су московски часописи, за разлику од иностраних, на руском језику, одбијају да штампају његове стихове (сам песник наводи да 25 година нису штампали ниједан његов стих).
Ноћна стража
Стражару, колико је у ноћи? Стражару! Колико је ноћи?
Стражар одговори: приближава се јутро, али још је ноћ.
Исаија, XXI, 11-2
Не дај ми, Боже, с ума сићи
Пушкин
Ноћни је стражар – луд, јер осокољен
Рајнер Марија Рилке
1
Боже, о не дај ми да сасвим сиђем с ума,
Лутка, играчка, не спавам, не радим ништа, слабим.
Знам, живим на земљи, чувам куће крај друма
Тело не познајем – Месец тело незрело граби.
Повезаше се складом музике сан и сен сиња.
Месечеве струне звоне у празној равни. Тон
с врапчјих клавијатура – си и сол – ко да тиња –
јутро је. Сјај надломљен. И сада гори он.
Учинићу нешто, устати ко сен нечег огромно залебделог,
реч ћу рећи, да зачују, жив још, жив сам још, свете.
Боже, о дај ми глас дрвећа занемелог.
У трену, кад једино пси над крововима лете.
2
Свуд бело. Виде сви свакога, диљем,
звезда је смех, тек, пискав, уозбиљен,
нечујан. И не познах смех тај силан
по гласу – мрвим у срцима лед –
него у себи, због савести блед,
без одмора, без сна, и без азила.
Нечувено је време дошло бити,
нерастајњиво, ко ствар ненадана
пуцаће лед, и из коморе нити
ко мразна грана помодреће, Ана.
Свет милосрђа – тих је, без дисања.
Тада зачујем смех. Свуда је бело.
Лед мрвим. Град је, сав, снежно одело.
Тиме јасније стражар види јутром
оркестар земље као ватром диран,
и не диркама регистар одсвиран
скритих живота, с дна свакоминутног.
Ал то је мало. Међу свима смрзло
са смрзле гране расте плаво крзно –
за топљење се рујним клупком спрема.
Свиће. Па ништа, не срди се опет,
на лед, на бронзу, педаљ драге стопе.
Што живот тече. Што живота нема.
3
И први ноћни стражар – Ноје,
спаваше ока отворена
над свом дубином плавом што је
под образима распењена.
Тај плесни жут сјај што с подина
на зрак се чупа лист – колико
драг њему бива, свих година!
Лиже плам звезде над ћувиком.
Неслучајни је дар, подарен
ноћни вид.
Такав дар се креће –
дању израсте у пожаре,
ни трун од света наћи нећеш.
Само клешта и чекић, зраком.
Само дах белом честом бдије
бродском. –
Ал није баш све тако,
још није лакше, ни простије.
ПУЦАЊЕ ЛЕДА 