Ознаке

из новије руске поезије. избор, препев и напомене владимир јагличић

Сергеј Шоргин (1952)

Сергеј Шоргин (1952)

Сергеј Шоргин родио се 11. новембра 1952. године у Кировграду, Украјина. Завршио је кибернетику на Московском државном университету Ломоносова 1974. године. Доктор математичких наука, университетски професор и заменик директора Института проблемске информатике при Руској академији наука. Објавио преко 100 научних радова и три научне монографије (као коаутор, са Бенингом и Корољевим). Напоредо, писао је поезију и преводио
Добитник међународне песничке награде Пјотра Вегина (2008). Од 1969. године живи у Москви, ожењен, има два сина, унука и унуку.

* * *

Жалосно смо исти с осећањем кривње,
исти и с безмерјем невиности дивне,
уморни у вечним бојевима,
злосрећна смо деца несрећног тла нашег,
исто – да л одоше ил овде осташе
(много лутања у судбини има).

На избор путева лишени смо права
(само корак – одмах стег, пук и тврђава),
жртве смо давних и нових химера –
с поклоњењем разним незнаним бозима,
свикли смо душмане наћи у другима,
заплуталим у пршићу вера.

Тај пршић је згршић ништавних нијанси,
међу нама међа нема као шанси –
исти смо несрећом што нас згоди –
над нама су исти жреци, вође с трона
који газе живом ивицом кордона –
по души, по земљи и по води.

Новембар, 2009.
 
Улица црних огледала

Код успутног пса је тужна чељуст спала –
очито, у коби његовој – јад псећи;
ходимо улицом Црних огледала,
одразе у себи, за друге, држећи.

Над путем у црном спратови сијају,
и од ветра дрхте сви ти проводници…
Ти придржи јаче свој одраз, на крају
могу га занавек отети ходници.

Град је од лукова промочен, до кула…
Месец клизи… Стакло дрхти, одсјај преже…
Огледала купе сав шум што су чула,
сву рђавост која на срце належе.

А за црном међом – вино с асталима,
шум бокала, говор тих, одрази с пламом:
они су безбедни у огледалима –
узалуд смо хтели да их сачувамо…

Наше време још се никуд није макло,
не расу се прахом по дну, ил у кош –
али су отишли одрази за стаклом
у земљу, погледу недоступну још.

Незнан број за живот дат нам годинама –
ал на оној страни, измакли нам виду,
устопице мотре одрази за нама,
припијајући се одсјају на зиду.

Новембар, 2012.

Шести тужилац

Тиберије се тек о земљи стара,
не број врлине – сама част и чест.
У Јудеју је, по милости цара,
послат, за пример, тужилац Број Шест.

А шта је с Петим? Мртви још не зборе,
али научне тврде књиге наше:
погубљен, јадник (јер не скупи порез
и распну неког, ал не ког требаше).

А Шести, порез лопатом – све лети! –
продаје робље (дужника много је);
све што пре њега градио је Пети,
руши (пре тога хвалећи богове);

према закону, уз тактичну строгост,
умири бурну ћуд благошћу траве,
распињао је већ не тако много,
чешће је, просто, одсецао главе –

део културе свакодневља, али
сад су његова дела, сав мар вожда,
па чак и име – у заборав пали;
Одвећ је мало распињао, можда.

Октобар, 2010.

Узлет

Како то, ипак, није лепо – пунота душе, у свој ред:
Душама ми о тврдо небо, телима рибе ко о лед.
Летимо, падамо с облачине – са новим кругом „до и од“.
А полетнији од нас чине чудо – пробију, каткад свод.

Зар лако рупу свод допусти? Гледаш – верујеш, али једва:
На слободи су! Зид попусти! Лете кроз азур, изнад леда,
са собом носе све химере, јалове наде на том свету…
И не налазе друге сфере. И леде се у самом лету.

Уста отворе полуснено: пераја замах још, једини,
у свод падају немо – ено, у вису су се заледили.
Месец им ризу тка предано, венча их звезда сребром патње…
А одоздо их ми гледамо – нама занавек недохватне.

Новембар, 2006.

* * *

Нема рашта да гњави чича – наши домети нису ситни,
а ако нема шта да се прича, ваља штогод и измислити,
на одстојању бити с вечношћу, држати столећа на нишану
и поражавати човечношћу пар пута недељно бар, по плану.
Да безизлазни самит траје, спремни смо вршити без роптања
ископавања кроз сећање наслага искуства и морања.
И помоћи ће наше прегнуће, иде нам чудно све на руку! –
да кроз мрак сегнемо надахнуће, и мелодију у безвуку.
Нисмо ленчуге, на рад крећемо, и ордење нам већ додија;
црвенети због лажи нећемо – она је реалнија од реалија.
Нек реч допуни општу слику, доказом у недоказивом свету –
плаћамо цену невелику: Харону ситну монету.

Новембар, 2006.

Одлагање

Знајући да свет је место лоше,
осуђено од давнога доба,
будућност нам Маје прорекоше
са пресудом неизбежног гроба.

Пројуриле године, век стари,
оправдаше са каматом мору.
Парламенти, народи, владари,
заслужише пресуду – и гору.

Тек отишла година, уз дочек,
двер отшкрину нове, у невољи…
Свет, очито, продужи свој почек.
Па ће можда, одсад, бити бољи.

23. децембра 2012.

* * *

Огреботина стаклом блиста као узани пут у спусту,
и, расут столом, сјај олиста – смета песмама још да усну.
Коб је квргава и недобра, као ижица или јат, и
ако знаш јуче свога доба – за сутра већ не желиш знати.
Тврда су слова, бином мудар, горчину туга с усне слути;
а тамо, у сну хладног чуда, звезда са звездом вечно ћути…
Простор – продужен. Прост и незнан, нема поклопца, дна, за зене –
пустиња, пуна снених звезда, сурова ћутња васељене.
Нема помоћи ником  – тија ноћ свој посао зна, у веку,
и кременит се пут пробија изван ивице стакла, некуд.

Новембар 2008.

Прича

Причај ми о мору неба озвезданог
и звезданом мору под њим и под нама,
о ћудима звери небеским безданом,
о њиховој скитњи ноћничким стазама.

О строгој обали, кеју месечине,
сањивом јарболу бродића по кругу,
свиленом шапату обалске маслине,
о тако далеком, измишљеном југу.

И нек су ти снови – приказе и причин,
нека врта нема, нек брод одне вихор.
Нећу веровати. Али причај, причи
нема краја, волим кад говориш тихо.

Март, 2007.

* * *

Пробуђен, јесен пратити очима,
захвалити се лишћу што се пребра,
под старим сатом да је уочљива
бездана милост пристиглог децембра.

Заборавити гњилост и сивило,
поверовати у белину ствари,
видети то што сном се умолило,
осмехнути се сну што се оствари.

Зло опростити и лукавство, нек
придружи се оку које пламса
лед децембарски – најчистији лек,
снег децембарски – проверени балсам.

Новембар 2005.

Advertisements