Ознаке

Две песме  из рукописа  „Брегуница“

стрњике, Белило, јун 2013, Звижд, с-и Србија, снимак  Иван Лукић

стрњике, Белило, јун 2013, Звижд, с-и Србија, снимак Иван Лукић

__________________________

ТУНЕЛ ЛОРКА

Мрак је мртви брате мој
у овом тунелу.
Колико мрака, посвећено је твом имену.
Под планином чији су ободи оштрији од бријача
у додиру са хоризонтом.
Биком уснулим. А преко свега Тврђава.
Камен са кулама, са крилима.
Шта да се ради,
питања о човечанству се врло ужурбано
отимају контроли.
Кад се такви ломови збију
једни стигну на вешала
а други пак постану генерали.
Мрак у тунелу крвав,
срећем, срце моје,
шта ми је чинити?
Журим кроз мрак чујем гитаре
како ме из даљине зову.
Поезија будућности, буди мој живот.
Тунел са утостраде са пута у Гранаду
Канте хондо бризга из земље оскудне,
огуљеније од мешине гајди.
Плућна крила, крта и нестална
планине ли су те или пак,
платна ваздуха над њима.
Ако ме успут сачека који још тунел, нећу жалити.
Лимене бикове уграђене у стење, у рекламне сврхе
Ја сам брате мој онај метак
који је пролетео кроз твоје срце.
Тане излетело из тунела.
Јагње бело са коврџама на челу,
јагње које нас повезује кроз времена
бело јагње, од белине невидљиво до бола,
анђеоски чисто.
КАДИЗ
Бубњеви преко мора добују
то је  ритам мог срца у грудном кошу.
Црни бубњеви – прављени од коже
скинуте са женских рамена
одзвањају там – там – там,
са рамена робиња каквом то песмом
задужујете свет?
Нека старица, маварка прибијена
уз камени стуб изговара гласно молитву
свом богу.
Бубањ људске душе
је невидљив.
И кад ћути можеш да га чујеш.
Бубњи јалово.
Површина мора плисирана као женска сукња
од таласа разбија се о обалу,
од симболичних сребрнастих жена.
Како сам вечерас црн у лицу, о море,
рецитујем мору.
Убићу црног бика са вилом рогова
на глави, са белим чиодама окаченим поврх њих.
Главе грубе,
пањеви са ноздрвама.
Запалићу ватру од бубњева нек гори
на песку тик уз слану воду.
На грбини Гибралтара пепео
са огњишта завејаће песком
ветар млак.
Проћи ће те жеља
за наличјем љубави.
Крем љубави, о милоснице, то си ти пепелу
не тугуј што прште таласи истим ритмом.
Црна милоснице моја
са месецом пред зору отпутуј за њим.
Више те не волим.
Зар не видиш?
Са литице падам, бор
са бодежима по телу.
Мила сенко, одлази,
одлази као што крв
у млазевима бризга из мог тела.
Заставо, здраво.
То сам ја застава. Застава поезије.
Ни јутро ни вече. Два колачића месеца.

Advertisements