Ознаке

KARIJERA PSIHOLOGA

ROĐEN je 15. aprila 1931. u Stokholmu. Otac Gesta po zanimanju bio je novinar, majka Helmi učiteljica. Deda i još nekoliko predaka, s majčine strane, bili su moreplovci, navigatori brodova po Baltičkom moru, posebno u Stokholmskom arhipelagu. Roditelji mu se razvode kad je imao tri godine, živi od tada s majkom. Diplomirao je na Stokholmskom univerzitetu, sa položenim ispitima iz istorije književnosti, istorije religije i psihologije, 1956. Studirao je takođe na Psihološko-tehničkom institutu. Radio je kao psiholog, bavio se obrazovanjem hendikepiranih, svirao klavir. Posle moždanog udara je penzionisan. Od 1958. godine u braku je s Monikom, medicinskom sestrom, sa kojom ima dve ćerke – Emu i Paulu.

 Pedeset pet godina u braku

ŽIVIM uglavnom slično kao i ranije, kao u vreme pre Nobelove nagrade, ali se tempo života značajno ubrzao. Uz mnogo poziva za putovanja i intervjue koje mi traže, dobijam i mnogobrojna prijateljska pisma iz svih delova sveta. Nažalost, nemam još dovoljno vremena da odgovorim svima – kaže u ekskluzivnom razgovoru za „Novosti“ veliki švedski pesnik Tomas Transtremer, koji iskreno veruje da je Nobelova nagrada koju je dobio 2011. godine, velika i najvažnija stvar za njegove čitaoce.

Iako je stalno na meti novinara, intervjue retko daje. Pre dvadesetak godina pretrpeo je snažni moždani udar. Posledice su bile razorne, i traju i danas: slabljenje i oduzetost čitave desne strane tela i gotovo potpuno brisanje moći govora. Poznavaoci njegovog dela ističu da je svoju afaziju, zanemelost, „predvideo“ i opisao u petom delu „Baltika“, najduže svoje pesme: „Nešto bi da se iskaže, no reči nikako da se slože. /Nešto neizrecivo, /zanemelost, nema reči…“

Našao je, ipak, vremena i snage, i rado prihvatio da, putem imejla, da prvi intervju za srpske medije, po dobijanju laskave titule nobelovca. Osamdesetdvogodišnji pesnik priznaje da nosi lepe uspomene iz Srbije koju je posetio nekoliko puta. Kao i svi švedski pesnici bio je veliki putnik. U mladosti je tridesetak dana krstario po Balkanu, prošao kroz Rumu, Šabac, Banju Koviljaču, Kosovsku Mitrovicu. U Peći se razboleo i nekoliko dana ležao u sobi u kojoj je bilo više od pedeset bolesnika. Neposredno iz beležaka sa tih putovanja nastala je pesma „Formule putovanja (sa Balkana 1955)“.

– Dobro se sećam posete Beogradu 2003. godine. Došao sam sa Struških večeri poezije gde sam nagrađen „Zlatnim vencem“. Bio sam pomalo umoran posle festivala u Strugi, i moja suprugu i mene velikodušno i dobro je zbrinuo moj prijatelj i prevodilac Moma Dimić. Moma je bio mnogo mlađi od mene i nismo znali da je to bio naš poslednji susret. Preminuo je 2008. godine – priseća se Transtremer.

„Oprostite mi za ovoliki broj nagrada“, rekao je jednom ovaj nenametljivi Šveđanin, koji je ne samo najprevođeniji evropski pesnik posle Drugog svetskog rata već i rekorder u književnim nagradama: primio je dvadesetak najuglednijih švedskih i međunarodnih priznanja. Među njima je i jedna iz Srbije – Evropska nagrada za poeziju KOV, koju mu je dodelila Književna opština Vršac 1990.

Ubrzo posle ove naše nagrade, pogodila ga je teška bolest. Ipak, nastavio je da piše, još pokretnom, levom rukom, kojom svira i klavir. Muzika je zamenila govor, okrenuo joj se u potpunosti, ali nije prestao da stvara poeziju.

– U poslednje vreme život mi je suviše okupiran spoljnim zahtevima, ostavlja premalo prostora za pisanje poezije. Nadam se da ću imati više vremena za nju, u mesecima koji dolaze. Ali uvek uspevam da slušam muziku i trudim se svakog dana da nađem vremena da sviram klavir – otkriva nam pesnik.

Sa suprugom Monikom, sa kojom je u braku 55 godina, živi u Stokholmu, u kome su oboje rođeni. Sreli su se kada je ona imala 17 godina, a prvu objavljenu zbirku nazvao je prosto: „17 pesama“.

Pre dve godine, na vest o Nobelovoj nagradi, Monika je za svetske medije, a među njima i za „Novosti“ kratko rekla: „Bili smo iznenađeni. Šokirani? Ne, suviše smo matori za to“.

Njenom predanošću i ljubaznošću, Tomas je i uspeo da artikuliše svoje misli u ovih nekoliko odgovora koje je uputio čitaocima u Srbiji.

Švedski pesnik na lak i jednostavan način govori o teškim i gotovo nepodnošljivim stranama naše, ljudske egzistencije. Otuda i njegova popularnost, prijemčivost kod čitalaca, a ne samo u elitnim krugovima pesnika. Njegova nasušna istina o poeziji je: „Atmosfera se zgušnjava kada se kaže premalo“.

O prisutnosti poezije u našem vremenu, Transtremer nam je rekao:

– Gledajući glavne i moćne izdavače sa sve manjim brojem novih pesničkih knjiga, oskudne police za poeziju u knjižarama, i tričave prostore koji se daju prikazima poezije u kulturnim rubrikama novina, čovek može da se obeshrabri. Ali ako pristupite internetu, videćete izobilje poezije, da se još mnogo piše, i da festivali poezije privlače velike gužve. Svakako ima nade za poeziju!

Transtremerove pesničke slike i metafore, u čvrstoj su sprezi s prirodom i kosmičkim prostranstvima, sa dragocenim znamenjem čovekove duše i ritmičkom smenom godišnjih doba. Njegova poezija, po oceni njegovog bliskog prijatelja Dimića, nastajala je tokom beskrajnih severnih zima, u sumracima dužim od samog dana, iz buđenja „pod sporednim“ nebom, na marginama življenja, u dubokoj provinciji iz koje nema povratka, na onim divljim pijacama i večitim periferijama sveta, tamo gde počinju granice, sve naše klaustrofobije…

Priroda je centralni element njegove poezije, a malo ostrvo Runmaro – glavna inspiracija. Tamo odlazi kad želi da piše, to je mesto gde se oseća kao kod kuće:

– Priroda mi je oduvek bila važna. Sva svoja leta provodio sam u stokholmskom arhipelagu, na ostrvu po imenu Runmaro. Moji koreni su tamo. Deda mi je bio navigator broda, nasledio sam njegovu kućicu na ostrvu. Mnoge pesme napisao sam tamo. Švedska je sekularna zemlja i za mnoge iz moje generacije, priroda je pružala duhovnost koju nismo nalazili u crkvi. Moja zemlja ima Lineovu tradiciju koja se prenosi i neguje u školama. Svi smo učili botaniku i dobijali zadatke da skupljamo biljke za školski herbarijum – priča nam Transtremer, koji nije samo darovit pisac nego i strastveni entomolog.

Nedavno je u prirodnjačkom muzeju u Stokholmu prikazana izložba pesnikove kolekcije insekata iz detinjstva, a povodom njegovog 80. rođendana jedna mala buba otkrivena na Gotlandu, najvećem švedskom ostrvu na Baltičkom moru, nazvana je po njemu, i sada se zove „Mordellistena transtroemeriana“.

– Teško je znati kako nove generacije doživljavaju i koriste prirodu. Određeno naučno razumevanje prirode je bez sumnje nestalo, i zamenjeno nečim drugim. Ipak, u Švedskoj svako deli tradicionalno pravo da „pristupa prirodi“, da luta slobodno, bez nailazaka na ograde ili na oznake „privatno vlasništvo“, da otkriva nova mesta, čak i da se izgubi pa ponovo pronađe svoj put. Slično ulasku u poeziju onlajn, o kome sam govorio, ovaj ulazak nudi nadu za razumevanje prirode – zaključuje nobelovac Tomas Transtremer.

Tomas Transtremer: Priroda je moja crkva | Kultura | Novosti.rs.

Advertisements