Ознаке

Дошли су ми спрудови под нос,
Допузали до дворишта очеве куће, хеј,
Златна река је, у сну, ток променила,
Као  што смрт  смер промени.
Па се бели платно, дуго бело платно.
То не тече вода, него дуго бело платно.
Силно и чудесно, ко водопад, са севера,
Што ширином хоризонта  на југ,
снагом водопада великога гура
Спрудове Св. Јована Крститеља,
На којима је некада крштавао сукурђела
Нашег, чукундеда, прадеда и дедове,
И многе бабе чија смо имена и заборавили.
Сад на тим спрудовима дочекује
Оне што се прешли из свет у свет.
Ох, колико има жабље свиле у сновима
И  слутњама.!У умору – овог лета.
Отишле су наше мајке, после стричева,
Све по спруду ка долини.
Сад се тамо спрема да иде и наш отац,
Да иде по спруду ка долини, на доле.
Да оде до црвене јабуке, до црвеног обзорја.
По путу на коме нема прашине,
Већ само титраји врелине…
*
Умор
(31. јул 012)
Зле мисли рађају зле.
Беспарица беспарицу.
Туга тугу.
Понижавали су ме
Блиски,
Туђи,
Рођени, Својта.
Зле мисли рађају зле
__________ Из новог рукописа књиге песама у припреми MOARA OCASKA: Наличје

Advertisements