Ознаке

Убеђен бејах да сам сећања из детињства упамтио
и сачувао их до у детаљ. Ах, како сам се преварио,
погано преварио.

Храброст је веровати да ствар са најранијим сећањима,
стоји баш тако, да су то корнишони спаковани у теглу.

Догађај са улице од јуче разбио је моје илузије.

Неки пролазник, човек стар, поздравио ме је и додао:
ја те познајем врло добро, али ти се не сећаш мене.

Не заустављајући се, то ми је рекао.

Нисам се сетио тог човека, али да изгладим час у
коме се обрех, пођох за њим и рекох му: Но, добро,
ако се већ познајемо, овај сусрет не сме да прође тек тако.

Господин би намеран да настави својим путем даље.
Чекајте завапих. Упознајмо се поново.

Тачно је, признах му: ја вас се не сећам.

Причаћу ти о нашем познанству другом приликом.

Друге прилике не подносим, узвратих. Учинимо то сад.
Ја сам, као што знате: Александар Лукић.

Човек ми пружи руку – говорећи:
Ми смо земљаци. Из истог села потичем одакле и ти.
Ти моју фамилију не памтиш, јер сам рођен 1942.
године у време рата, а кад си ти рођен 1957.. – је ли тако?

Од које си фамилије – упитах господина?

Од Анђића. Њих тамо више нема, осим
наших сестара које су удајом добила мужевљева презимена.
Одакле те познајем питаш ме?

Са двадесет година иако смо се породично одселили
из тог села, имао сам обичај током лета да се упутим
на обале Пека, у наш завичај, што због девојака,
што због пецања.

Једног лета, затекао сам те у вашем
имању на самој обали Пека,
понад дубоког зеленог вира.
Био си сам, на обали, а ја сам пошао да пецам
кленове користећи црвене вишње као мамце.

Ти си тад имао пет година,
а ја двадесет што у животу сваког човека
бивају најбољим.
Како нико не беше од старијих у околини
страховао сам да ћеш онако мален
скочити у дубок вир, и не дао Бог утопити се.

Да се тако што не догоди, бацио сам удицу у тај вир.
Док не одеш низ пут ка својој кући.

Од тада се познајемо Александре Лукићу.
Тог дана пошто си отишао кући, упецао сам у том виру
клена капиталца са златастим крљуштима
што ми се никад више до данас у животу није догодило.

Али, док ниси кренуо ка кући, ја сам причао са тобом
да бих ти заокупио пажњу.

На једно од питања – чиме ћеш се бавити кад одрастеш –
одговорио си одлучно: Ја ћу бити писац.

Онда сам након дугих година прочитао у новинама
да си то заиста и постао.

Ко зна да ли бих ти се јавио данас
да ниси испунио обећање дато ми поред вира.

(Из књиге Кукавичлук, 2012. – Видети више : http://bezdanaumetnost.blogspot.com/

Advertisements