Ознаке

Ко некад  корачам по пустом речном спруду.

Мој поглед плене бусени траве, тек амо – тамо,

чланковита и сувоњава женотрга, последњим снагама

батрга се за живот на припеци.

 

У младићству сањарих баш на овом месту,

лежећи ноћу опружен на песку исти сан,

звезде потопљене у историју крвавог квасца.

Охолу бестрагију, помодрело око киклопа.

 

Били су то закривљени кљунови егејских птица.

 

Људска чула су нестална.

Можда је река негдашњи спруд

учинила другачијим да га не познам никад више?

 

Спруд, па река, ова стварност пресна

усковитлала су моја осећања, од којих

настаје дина песка сећања далеких

да би се познала јасно, сад.

 

Говорим гласно, усред поднева

да ме песак може чути, сув и пуст

од јунског дана,

био сам и остао непоправљиви младић,

ма колико да је година минуло

сан човека не напушта никад.

Догорела главња тако изгледам данас,

служим за склониште црном попцу.

(Из рукописа)

Advertisements