Завичај

Ова страница је посвећена, у најширем смислу речи, завичају уопште. „Завичај није оно што је дато, већ оно што човек изабере“, каже песник чијим прилогом отварамо ову страницу.

Црњански је једном приликом рекао нешто чега се вреди подсетити : „Завичај, ви питате за завичај. Завичај је прво оно где сте се родили…. Али , завичај, прави, знате, који волите, који осећате, за мене је Србија. Зато што сам изабрао нешто своје толико напаћено, што је толико напаћено кроз векове, сада, а нарочито ових последњих сто година. То је мој завичај“.

Мој завичај су Звижд и Хомоље (пожаревачки крај), али и Србија, у оном најширем и најтужнијем смислу који је подразумевао Црњански. (Бела Тукадруз)

гнездо сенице, прво јаје (снимак м. тодоровића, фотодокументација заветина, 2019)

_____________________________________________________________________________

Из Необјављених рукописа: ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО СТАРЦУ / Бела Тукадруз

Можда током лета 1969. године, слушао сам најстаријег житеља села Мишљеновца – тада је имао око 100 година (неколико година касније је умро) – и понешто забележио; сачувао сам те белешке. Старац је имао воденоплаве очи које су (чинило ми се ) стално сузиле, и шубарку на глави и лети. Био је погрбљен и ситан, као дечак. Бркови су му били дуги, усукани и боје пепела. Крунио је, под шупом покривеном ћерамидом, клипове кукуруза у неку малу карлицу од буковине… То је био , дакле, старац, који је чувао кућу у селу, своју кућу и правио снопове од патрљака тулузине, од година и памћења. Старац који је био шкрт на речима, који је ретко причао, а кад је причао као да је причао сам са собом :

– Све чешће сањам ружне снове, како свирају невидљиви свирачи, којима је боље име и не спомињати, у дубоком речном виру испод Српачког Јаза, док Стева Туљин пре зоре реже прутове раките на лепом речном острву Лукића. Свирају у гајде или у виолине. Не бојим се вампира, макар да их је и четрнаест, већ ђавола – оних у виру, невидљивих, и оних око гробаља. Сањам многе мртве као живе. Сад је шесдесет и девета, а ја гурам стопрву, па рачунај. Мајка ме родила 29. маја, оне исте године када су убили кнеза Михаила. Још није било школе овде у селу, ђаци су ишли у школу у Раброво. Многи нису ишли у школу… Село је имало девет – десет великих фамилија и задруге су биле веће од ових које основаче белосветске барабе и лажови… Ја сањам што сам запамтио, али испретурано : можда ми се то, дете моје, Смрт јавља, а од ње нема бајања, само се каже : Ајде, Боже, прибирај душу, да се не мучи!..

             … Срећан, ко старе своје помињућ’
                     О њима само лепо причат’ зна,
                      Па нижућ’ низак славних дела им
                      У себи види довршетак њин.
                       Јер ни из које куће племена
                        Не изилазе наједанпута
                       Нит полубози, нити грдила :
                       Тек онда када понарасте број
                        Или врлића или зликоваца,
                       Тад истом кликне ил’ ужасне свет…

Ј. В. Гете, ИФИГЕНИЈА У ТАВРИДИ, стр. 33 – 34

човек у црвеном – бела тукадруз, звижд, лето 2013. снимак иван лукић.фотдокументација заветина

1
Сним некакве ружне снове :
сним ђаволе и преклане мачке,
сним вампире са црвеним носевима,
сним мртве кучиће,
сним божју кравицу како ми мили по лицу,
сним куће које лете небом са облацима,
сним како врели катран сипају девојчици у уста,
сним мајмуне који праве љуљашке од змија,
сним како гутају змије голупчиће,
сним дечака у гнезду орла,
сним неке обешене људе,
о, шта ја све не сним, и шта све не памтим!

2
Памтим речи дедова мојих дедова и баба мојих баба,
памтим кад ме је отац први пут ошамарио,
памтим када сам одсекао прст малић,
памтим куће покривене сламом и ћерамидом,
памтим турски хан и доксате куће Милентија Радића,
памтим када су јатаци убили Бабејића,
памтим мога деду и прадеду, мога оца и матер,
памтим кад су се Срби повлачили преко Албаније,
памтим кад су Бугари дошли у наше село,
памтим дан кад су се вратили Солунци,
памтим краља Петра Првог Карађорђевића и Пашића,
памтим Радикале и Демократе,
памтим кад су убили Краља у Француској,
памтим када је сазидана прва школа,
памтим када је Живота Лукић отворио дућан,
памтим кад су кобиљски лопови опљачкали дућан,
памтим кад су Швабе дошле у наше село са тенковима,
памтим све оне који су се одметнули у шуму,
памтим и оне који су отишли у четнике –
памтим све оне којих више нема!

3
Памтим кад је Мишљеновац имао само пет фамилија,
памтим куће облепљене плевом и блатом,
памтим доксате и басамке, чардаклије и вајате,
памтим како су нам кокошке и ћурке ноћивале на крошњама дрвећа,
памтим авлије ограђене трњем и прошјем,
памтим сеоске баре и баруге,
памтим како су се дању по њима брчкале пловке и гуске, а ноћу звезде и нечастиви,
памтим како су жене белиле конопљу на реци,
памтим како су белиле платно по спрудовима,
памтим и сушна лета када је горела трава и шума,
памтим време када је у вировима било више риба него плеве на гумну,
памтим како веју семе конопље на ветру…

4
Памтим Миленка и Ђоку Лазића, они су се овде населили из Браничева,
памтим Грују и његове синове : Тију, Радована, Станојла и Станоја, они дођоше из Мачве,
памтим и Милојевиће, они се доселише овамо из Прека.

Памтим Лазине потомке : Вујицу, Јанка, Радивоја, Раденка, Ристу, Тасу, Стојну, Јану, Тану и Нацу.
Памтим и потомке Лазиних потомака : Вујица није имао децу, а Јанко роди Станију, Станија Мару, Мара Светислава, Светислав Наду.
А Раденко роди Рану, Рана роди Лалка, Лалко Воју, Воја Милића.
А Радивоје није имао деце.
А Риста је умро млад.
А Таса је родио ћерку која умре од јектике.
А Тана се удала у Раброво.
А Наца се удала за Јаноша Милојевића.

Памтим и Ђокине потомке : Радивоја, Рајка и Радована.
Радивоје роди Мишу, а Миша роди Бакета.
А Рајко роди Тану, Тана Станка, Станко Радета и Драгог.
А Радован роди Станојка, Станојко роди Кату, Ката роди Данка, а Данко умре млад.

Памтим и Грујине потомке : Тија се није женио, а Радован роди Милију и Бранка.
Милија роди Живана и Сенту, Бранко роди Тацу, Таца роди Бору, Бора Тозу.
А Станојло роди Павла и Петронија ; Павле роди Персу и Стану, које се удаше у Раброво за кожуваре.
Петроније роди сина јединца који погину на Солуну.
А Станоје роди : Радивоја, Арсу и Рају ; Арса није имао децу.
Раја роди сина Богдана који изгуби главу играјући ајнц.
Радивоје роди ћерку која се није удавала…

… Памтим године када су нам скаквци чинили велику штету,
памтим сушне године и најезде змија,
памтим кад смо ловили рибу сеђама и кошићима,
памтим када је Ранко Банкер пао са врха багрема, док је кресао лисник, и поломио ногу,
памтим кад смо ишли преко брда у Хомоље да купујемо козе,
памтим када су нам бољевачки трговци продавали сабљороге волове,
памтим мога таста, моју ташту, моју жену,
памтим учитеље који су нам описмењавали децу, Крању, Васу, Алексу, Васу Шундића, Жику Поповића, Мићу и Јелену Милић,
памтим порезнике, једноруког Тозу,
памтим деловође, добошаре, жандаре и пандуре…

6
Где има села ту има и свега,
где има жита ту има и кукоља,
где има живота ту има и смрти,
где има смрти ту има и гробова,
где има гробова ту има и наследника,
где има срећних ту има и несрећних,,
где има доброг ту се нађе и зло,
где има Бога ту има и вишка…

Памтим јесени кад су се по авлијама пушили казани за печење ракије,
памтим велике пијанице,
памтим Љубу Паћину која се напила на свадби ракије на Светог Саву и после је нашли мртву под креветом,
памтим Ђуру Миљка Јовчиног који је пропио велико имање,
памтим Мицу Паћину која се није трезнила по пола године,
памтим Мику Лунета коме је ракија дошла главе,
памтим свираче Богдана Тутиног и Танета Кешу,
памтим кад су Цигани долазили у село с мечкама и мајмунима…

Памтим као што траве памте сунце,
памтим како смо врли жито,
памтим како смо одлазили на вашар да продајемо стоку и да се нагледамо циганских чуда : мајмуна са црвеним дупетима, мечака што се веру уз стара стабла багрема,
памтим свашта…

……..Памтим регруте који полазе у рат,
памтим Лалка Храниног, Станоја Кате Рајнине, Мирка Талетовог,
памтим све оне који се нису вратили са Солуна,
памтим ратне инвалиде, Миту Васкиног без левог ува,
памтим Илију Матића без доње усне,
памтим Перу Рогића без очију……………..

……..Памтим изградњу гвозденог пута Пожаревац – Кучево,
памтим долазак руских избеглица,
памтим бујера Драгу Јовичића,
памтим швапске штуке и бомбардовање вашара у Раброву,
памтим побијене људе и стоку………….

….Памтим немачку окупацију,
памтим очи моје жене, зелене као шљиве,
моје памћење је као трап пун јабука зимки…………….

…….Памтим кад су Швабе отерали из села неке овдашње,
памтим кад су Партизани запалили неке куће овде,
запамтио сам четири мртва партизана у Арсином сењаку,
запамтио сам убијеног партизана у мом бранику у Мекотама,
памтим Вујичину смрт у Манастирици,
памтим зиме кад смо хватали смрзнуте јаребице у пољу,
памтим кад су Четници дотерали из околине Рановца на волујским колима три мртва партизана,
памтим Титину мобилизацију четрес четврте……

……Памтим послератне председнике и говоранције,
памтим како су нам узимали све,
још како памтим послератни откуп,
памтим кад је основана овдашња Зем. задруга,
памтим кад је први трактор затракторио у нашем селу,
памтим камион Драге Кукљана,
памтим кад су садили малине на Циганским Пољанама,
памтим кад су почели да продају имања и да се селе у Пожаревац…..

…………Памтим све реке и равнице, планине и мора која сам видео,
памтим Мароко и Абисинију,
памтим Египат и пирамиде, Нил и крокодилске коње
памтим Каиро и Александрију, и градове Средоземља,
памтим венце на води и плаву гробницу,
памтим једну ноћ на мору у Солуну,
памтим како смо ослобађали Јужну и Стару Србију,
памтим храстове шуме у којима сам ноћивао,
памтим конаке манастира у планинама,
памтим како сам се радовао и живео само за то да се жив вратим у Мишљеновац,
памтим како сам градио салаш у Дубравама,
памтим јабланове на обалама мора у неким селима,

памтим оне моје другове који су ми умирали на рукама на фронту,
памтим сјај неба у летње подне које сам гледао лежећи испод једне оскоруше на мом салашу у Дубравама заједно са мојом женом, по повратку из ратова,
памтим дан када сам купио неколико ектара шуме и увећао посед око салаша,
памтим када сам ископао нову стублину испод букове шуме…………………….
15
…………….Моја жена и ја смо се радовали што купујемо земљу и увећавамо имање,
а наши параунуци се радују што све то продају,
одлазе у градове за службицама јер је тамо лакши живот,
нико од оних који је изучио неку школу није се вратио.
А неки одоше у Швапску да служе, да зараде лимузине,
па ће да се врате кад остаре пре рока, дај Боже, да умрем
и да не гледам све оно што ће бити са овим селом кроз десетак година,
кад иструле засони на вратима салаша,
кад из бачија никну пасји дрен и купина……….

(….)

Тако је говорио Старац, чувар памћења, не тако давно. Умро је средином овог лета ведра осмеха и молио је да не плачу за њим. Његови параунуци нису дошли да га испрате на гробље у Поточићу, јер служе у туђини. Звоно на врху Старог Гробља јеца, дуго плаче за Старцом стогодишњаком....

( 1969) *

мирослав лукић , снимак из седамдесетих година, начињен у шибовима, хомоље. снимак начинио сликар микан аничић. фотодокументација заветина

_________

* То је један од најстаријих мојих текстова, подељен у петнаестак фрагмената, забележен практично пре него што сам објавио своју прву књижицу стихова. Папир је пожутео, као зуби покојног стогодишњака, скоро тридесетак година је одстојао у фиокама ормана , који су напали жишци. То није поезија у уобичајеном смислу речи, то су само речи једног немогућег јеванђеља или летописа села…

Коментар после 30 година : Штета што у то време, када сам све ово забележио, нисам имао магнетофон и на стотине магнетофонских трака, да забележим казивања и осталих стараца и баба, које сам познавао. Да тако отргнем од заборава мајдан речи…

Напомена уз мото (из мојих бележница) :
Листам Гетеову ИФИГЕНИЈУ У ТАВРИДИ ( Београд, Издање књижаре С. Б. Цвијановић, 1929 ; превод Ј. Ј. Змаја ; приредио за штампу Радосав Меденица).
… Тешко ли сваком, ко је удаљен,
Од својих милих, својих рођених,
Радости зрачак прогута му јад.
Мисли му увек тамо одлећу
Миломе дому, топлом гнезду свом,
Где му показа сунце први пут
Какво је небо, какав му је свод … (стр. 23)

… Мучно се језик везан одреши,
Тешко се стара тајна изусти,
Излети л’ из свог гнезда безбедна
Не може с’ више натраг вратити,
Мора ком’ шкодит’ ил’ користити,
Како се када свиђа Боговима… (стр. 32)

Тавридом је у старо доба називано данашње полуострво Крим ; његови становници били су Скити. „Мана“ Змајевог превода јесте – по Р. Меденици – „његова прозаичност“.
Племенита простота и тиха величина – постали су присни Гетеу после његовог путовања у Италију (1786). Дубоки преображај, који је започео на класичном тлу, на изворима римскога духа, значио је тежњу ка класичној идеалности – племенитој садржини и савршеној форми. Не само као драмски песник, Гете се опробао и као глумац, играјући Ореста ( у ИФИГЕНИЈИ…) :
“ Гете у грчкој одори изгледао (је) као Аполон који је сишао да оживи лепоту Грчке“…

(Белешке из Мишљеновца, први дани јануара 1997. ) . – Чуо сам ТВ Дневник, али и пре тога Вести Слободне Европе… Овде може да се гледа само… (Према необразованим и заведеним људима треба имати разумевања.)
Провинцији навлаче лудачку кошуљу (елетронски медији).
Провинција је навукла дебеле непровидне завесе на прозорима кућа (душе).
Допутовао сам аутобусом у 9 : 45 ч. Топио се снег.
На пола пута, после преседења, видео сам аутентичну слику анархије.
Покушавао сам да ухватим програм неке иностране радио станице, али све су гушили неки шумови, „таласи“. Завичај није оно што је дато, већ оно што човек изабере.

ЛеЗ 0002852